Mama, it`s been a long time

They told me that you had to leave, but we didn’t say goodbye, they told me to keep the memory, but is burning me alive.They told me to be strong, told me Ill be fine, they told me time will heal me, but all it was just a lie. The time is running and soon youll be gone, same way you did 15 years ago. Mama, I think a lot about the stars,the scars and your heart, I think about the days, the ways and how you were always there…here, everywhere….and now you are nowhere…nowhere Mama , It`s so impossible to find you. Im staring in every door, drawing circles on the floor trying to find the right reason why you had to leave me, why you had to go. But Mama, im so tired of trying, so exhausted of fighting, i need to put my head on your chest, get some rest right there in your arms, like the way i did before. I need to feel your heart, feel you that you are here, i need you to hold me close, to make me feel like home. Mama i need to come back home, and i need you to be home,making me smile when I was about to cry…oh, Mama why did you have to die. Mama , they telling me Im insane, that i cant feel the pain, that im not even aware when im hurting them. Mama, Ive hurt to many people, ive let down everything else, ive betray so many times…so many lies. Ive completely lost my way, even after 15 fucking years since that day. Mama, i miss you and i miss your shadow, i miss your angry face when i was playing with your eyebrows, i miss your smell, i miss to hold me tight, i miss you to tell me:”dont worry kido, everything its gonna be alright.” Mama… Im wrecking, it burns me, you promised me that youll come to my wedding.

Mama, im sorry, im nothing from what you wanted me to be, im not capable to accept the reality and I am in very deep shit. Im not a child and im not a daughter, im just one lost soul boiling in the cold water. Mama, im gonna scream and im gonna shout im gonna reap my heart out, just to have you for one more day, i have so many things to say. Mama, I know i disapointed you, I did let you down, Im nothing like how you made me…I really think that im gonna drown.

MAMA please come back, just come home, this world its so empty and meaningless with out you.

Onebody to somebody

      If only onebody, somebody from everybody tried to pick up only one piece of everything that they have brooked  in me i would have loose my gravity… and no meter in witch way i would move… im the one who will loose.

That`s why ive never learned to stay, always running, always fighting…

Or maybe its was better to not face with the end that I already knew it and Ive just keep on improvise with the new beginnings or maybe I just wanted to stay in one place, in that fucking place where they left me,

not even a inch farther, right there scared like a newborn child.

But I just really wanted to stay far… but ive gone to far.

And I told everybody that im gonna go and they didnt even want me to stay, and now to whom do i blame that i was always scared to stay…close, even closer to my edge.

And I told her i will fall without swallowing my pride, i promised ill just crawl to the end of the world and farther…just to keep her closer…closer to my edge.

And I told him…once i leave you, you`ll be lonely for sure, there will be nobody who stands like I do for you…dont push me, you gonna lose,don`t push me i can easily bruise.

Oh…if only onetime for every time

i`ve tried to picked up only one piece of everything that ive brooked in them, ill loose my self….from all the pain that ive  cause.

And after all that how can I stay…

I know all we are just the people….BUT IM NOT ANYMORE HUMAN IN THAT WAY.

I just cant stay.

Апстрактни реалности

            Еве веќе долго време си ги прибирам зборовите, но некако ги мешам со емоциите,веќе незнам дали само чуствувам со зборови, или зборувам со емоции. Некои нешта и скроз ми се изгубени, само стар мирис останал, тој можеби некогаш ќе ги спаси од целосно исчезнување. И додека се тетеравам од мисла на мисла и неможам ни една да си ја довршам, времето ми минува ко никогаш и да не пристигнало…минува и ме одминува…

ЉУБОВТА : -Заминувам.

         Застани,проклета да си…застани ,не оди си…објасни ми, објасни си, дај ми вистинска причина за даа можам да те изгубам… Зарем не гледаш како се распаѓам, ти си единствената причина поради која сум се составила повторно. Не, не можам да го повишам гласот за да ме слушнеш, можам само да си ја гребам кожата за да можеш да видиш до каде си ми се вкоренила. Мирисам на тебе, не сакам ни да дишам за да не те издишам од себе…дишам толку длабоко и ќе си потонам…

ВИСТИНАТА: – Застани, научи да опстанеш на површината, нема да се удавиш.

          Јас се плашам ко никогаш до сега, што ако умрам…што ако еве стварно утре не се разбудам…море какво утре, во истата секунда кога ќе ги затворам очиве, ете во тој ист момент ако никогаш веќе не ги отворам овие искрени детски очи преполни со солзи од се што до сега ми дозволија да видам. Знам дека многу пати посакав да сум слепа, но никогаш не посакав да умрам, освен еднаш…да, посегнав и ме спречија…Тогаш не можев да се погледнам себеси, сега не можам веќе да го гледам овој празен свет. Ма што зборувам, не, не е празен, туку е преполн со ништо, преполн со отсуството на се, преполн со недостасувања, одмазда и тага…подобро е да сум слепа…

АКТИВИСТИТЕ: -Гледај каде одиш, внимавај на патот!!!

            А каде тоа не водат веќе направените патишта, кога пешаците мислат дека се велосипеди, велосипедите дека се балони, а балоните автомобили па не можеле да не прегазат. И секој си ги следи знаците на своите правила, единствена траекторија по која можеш да се движиш те води надолу. Јас еве од долу не се симнувам подолу, но над мене има премногу живи луѓе над кои газат нечии смрдливи стапала. Ги препознавам тие стапала, еднаш одамна безусловно ги следев, се „боревме“ рамо до рамо,додека не ми се умори рамото од тапкање. Одев со главата низ ѕидот, кој предходниот ден сум го била прекрила со стенсили „ФОБИЈА = СТРАВ“ , само дупло да им укажам  на безмисленоста на нивното посегнување по туѓ живот кога се исплашени од различноста. Кажував што мислам, без да размислам дека ќе ми ги исцедат само идеите и силите. И бидејќи се борев за оние кои се плашат да зборуваат за самите себе, ме замолчеа. Не им се веруваше дека навистина само од љубов го правам тоа, па направија да почнам да верувам дека кога ќе имам доволно пари ќе им платам да им го остават активизмот на вистинските и искрени луѓе.

ИСКРЕНИТЕ: – Насмевни се, ќе помине се.

             И Си ги крадам последните сили за да украдам насмевка , а знам ќе ме расплачат во истата секунда. Колку пати до сега си ги прашав солзиве дали би можеле бар еднаш длабоко да испуштат воздишка наместо мене и едноставно да ме баталат за момент. Но еве ги луѓето, секогаш си заминуваат, одново и одново. Они на една страна, јас на друга а на средината една осамена душа која се задушува во соопствената прегратка. Од толку заминувања, научи само дека само празнината е единствената вистинска пријателка која секогаш останува до крај со неа. Мислат силна сум… ма само добра се снаоѓам со импровизирањето да си ги сублимирам своите загуби и да се вљубувам секогаш во она што нема никогаш да ме одмине и повреди.

МУЗИКАТА: … НИКОГАШ НЕМА ДА ТЕ НАПУШТАМ…

Утрето после денес

Утре е далеку…не сакам да го стигнам, нека не ни доаѓа воопшто, ако може и нека исчезне, нека се прескокне, нека се избрише…

Ова утре навистина ќе те одведе далеку од мене…нека го сопре некој, нека си го задржи во свои прегратки, јас тебе да те гушкам уште малку денес….

Ова денес во кое сум заглавена уште од онаа вчера кога си замина, е тоа истото утро во кое се разбудив оваа вечер без тебе…

Утро ко утро…утре не сакам ни да си помисли да ме разбуди…ќе си сонувам во сништата, ќе се тетеравам низ тетоважите и ќе си ја режам кожата…ќе направам се, за утре да не си дојде.

Утре ќе си далеку…мислам…подалеку и од она што досега ми беше во мислите.

Утрето знае дека кога ќе ме посети…тебе ќе те избрише.

Утрето  ќе ме прегрне и ќе му се исплачам, ќе ме придржи за да не се струполам од спомени …знае дека многу ќе ме промени.

…Кога ќе го пуштите утрето да ми дојде, веќе не барајте ме…

  • После се, УТРЕТО СИ Е НОВ ДЕН…

Empty grounded

 

I woke up crying, and I couldn’t find you near… its really clear now, that you’ve disappeared long time ago, but I just can’t let it go.
OH…I’VE NEVER WANTED TO SEE YOU GO.
And My voice is whispering, my mind is shivering, and all of this useless words I’m saying, this constant fear that I’m craving….Please box me up while I’m staring at the empty space, this empty ground that surrounds me….
I’VE NEVER MEANT TO LET YOU DOWN..
The smell of you had woken up the memories of  a French story once told but never came real… that smell healed me while I was clinging to the truth…
I’VE NEVER IMAGINED THAT I WILL LOSE YOU.
Now I smell on cigarettes, alcohol and ecstasy …without love, passion and fantasy…  I smell on every man and woman who ever been here…
BUT IVE NEVER BEEN HERE BEFORE.

Јас наспроти Тебе

     Страста наспроти стравот и ние наспроти светот.

      Толку бевме обратно превртени што од оваа гледна точка дури и страните на светот ги избришавме…барем на мојот свет.

      Зборовите наспроти вистината и ние наспроти тишината.

                Толку бевме ебено безгласни што и глувоста се плашеше да прозбори …                         барем додека се бакнувавме.

Воздишките наспроти шепотот и ние наспроти допирот.

Толку бевме пердувесто потонати во посакувањето, што и ветрот се сопираше да не не раздува…но барем нешто не чуваше.

Утрата кои не разденуваа наспроти тешките денови, и ние наспроти сонливите бакнежи.

                   Толку бевме будно обземени што и утрата остануваа подолго да постојат,                                             да ги исполниме, остануваа за да ги запомниме…                                  барем оние утра кога се будевме заедно.

Гневот наспроти разбирањето и ние наспроти верувањето.

 Толку не верувавме, колку што се надевавме дека  се набрзо ќе заврши и толку не дека                                не сфаќавме,колку што сакавме само едноставно да се изгубиме…                                       барем кога  искрено се сакавме.

Јас наспроти тебе….

Сум возрасен човек кој учи да лази, татнеж кој почнува да шепоти, зборови кои нема никогаш да се изустат и тоа време кое никогаш нема да се врати.

Јас наспроти тебе…

Барем додека засекогаш те сакам.